NEZAVISNO OD DOBRA I ZLA

 

Nezavisno od dobra i zla

Objavljeno 3. januara 2021.

Zašto je Stvoritelj stvorio egoizam, zlu inklinaciju? Zar nije mogao da nas stvori takvima da smo slični Njemu, sa svojstvom davanja? Ali, ukoliko bismo postojali jedino u kvalitetu davanja, mi ne bismo bili stvorena bića.

Čak i sada, kada postojimo samo u primanju, mi se takođe ne razmatramo za stvorena bića. Nije moguće postojati kao nezavisno stvorenje u jednoj želji.

Stvorenje je nešto što je izvan Stvoritelja, suprotno od Njega. Otuda, ono mora da se gradi iz suprotnosti: tama i svetlost, ponos i potčinjavanje. 

Napisano je da „Svako ko je veći od svog prijatelja, njegova inklinacija je veća od inklinacije prijatelja” i nadilazeći je, on nad njom gradi dobru inklinaciju. Trenutak kasnije, zla inklinacija se ponovo budi, i on mora da zatraži pomoć od Gore da bi je nadišao, i da bi izgradio dobru inklinaciju. Tako se čovek gradi neprestanim otkrivanjem i nadilaženjem svog egoizma. 

Ukoliko čovek nema dve inklinacije, i zlu i dobru, onda još nije duhovna osoba. Duhovno započinje onda kada čovek otkrije zlo u sebi, i otkrije da je to priroda stvorenja koje je stvorio Stvoritelj, i da mu nedostaje samo dobra sila, koju traži od Stvoritelja, tako da „ljubav pokriva sve grehe”.

Da nema zla, ne bi bilo ničega iznad čega bi se gradilo dobro, i da bi se Stvoritelj uspostavio kao vladar nad svim stvorenjima. Prema tome, u prirodi postoji unutrašnji motor koji neprestano otkriva nevolje, zlo, naš egoizam, našu suprotnost Stvoritelju, odvojenost i mržnju prema svakome od nas. Mi se, iznad toga, okrećemo Stvoritelju, tražimo silu potčinjavanja, povezanosti, ljubavi, i tako se krećemo između ove dve sile.

Tama ne može da postoji bez Svetlosti, ni Svetlost bez tame. Duhovno stanje mora da uključuje obe sile, tamu i Svetlost, tako da bismo mogli da prianjanje i povezanost, što se naziva Svetlost, više volimo u odnosu na odvajanje i udaljavanje, što se naziva tama.

Otuda, dobro je ukoliko vidimo da smo zlovoljni – to znači da smo to dobili od Stvoritelja da bismo to ispravili i pretvorili u dobro. Ukoliko nemamo želju za duhovnim, to takođe nije loše – to znači da moramo da tražimo da primimo snagu za povezivanje od Gore. Moramo neprestano da brinemo za kompletiranje suprotnosti, podjednako percipirajućii dobro i loše i ostajući na srednjoj liniji.

Ukoliko nema tame ni Svetlosti, onda ne mogu da uspostavim sebe u sredini, u formi čoveka, Adam. Naposletku, čovek se uvek sastoji od dve suprotne forme. Otuda, u meni mora da bude i dobro i zlo, Svetlost i tama, u svim mogućim varijacijama. Ja samo gradim srednju liniju, ispravan stav, ispravnu ravnotežu između njih i postojim precizno na tački ove ravnoteže.

Ukoliko unapred prizovem loša stanja, tamu, da bih je uravnotežio sa Svetlošću, to je kao da svojim konjem upravljam sa obe uzde dok napredujem ka cilju. Nema tame koja je štetna. Sve zavisi samo od moje pripreme, od toga kako ja sam budim tamu da bih uz pomoć nje otkrio Svetlost.

Ukoliko imam postavljen sto ispred sebe, onda sam srećan što sam gladan, imam apetit i mogu da cenim obrok. Otuda, sve što nam treba jeste da pronađemo nedostatak, potrebu za Svetlošću i mi ćemo je otkriti.

Potčinjavanje ne znači brisanje našeg egoizma. Egoizam ostaje, ali iznad njega možemo da izgradimo suprotne kvalitete, duhovni Parcuf, sposobnost da se radi sa željom za primanjem zarad davanja. Želja može da otkrije Svetlost upravo zato što joj je suprotna – kroz ograničenje,  zaslon i Odbijajuću Svetlost.

Na primer, ako se ujutro probudim lošeg raspoloženja, trebalo bi da me to raduje jer je ovo ispravan oblik buđenja. Tako novu etapu, novi sat, sledeći minut, otkrivamo kao nedostatak, kao tamu. U skladu sa načinom na koji ja definišem tamu, ja napredujem.

Suština egoistične želje je ponos. Moram to da pripišem Stvoritelju, kao što je napisano: „I srce mu je bilo visoko, na putevima Gospoda”. U meni se budi moj sopstveni ponos i ja ga pripisujem svrsi stvaranja, negativnu silu dopunjavam pozitivnom. Sile zla i sile dobra su jednake, ali ja više volim silu davanja od sile primanja.

Međutim, ne poništavam levu liniju jer mi pomaže da još više naglasim i povećam desnu liniju. Tama je neophodna da bi se Svetlost iz nje mogla jasnije videti.

Otuda, srećan sam kada vidim da se u meni budi ponos. To znači da imam mesto za rad da uravnotežim dve suprotne inklinacije, i da otkrijem Stvoritelja između njih. Uostalom, sve se otkriva kao kontrast suprotnosti. Otuda su ponos i želja za vladanjem pravi preduslovi za duhovni uspon.

Najvažnije je da sebe izgrađujem poput nekorumpiranog stručnjaka, nezavisnog od dobra i zla, i da izvan sebe izgradim lik Stvoritelja od te dve sile date od Gore. Ograničavam svoju želju za primanjem, postavljam zaslon na nju i pretvaram je u silu davanja , u Svetlost.

Otuda, iz tame koju je Stvoritelj stvorio kao negativni, obrnuti otisak Svetlosti, vraćam se izvornom, pozitivnom, gradeći lik Stvoritelja na osnovi koja sam ja, i tada se nazivam čovek, Adam.

Čovek bi trebalo da bude sam sebi psiholog, kao da je on sam neko izvan, i da se prema sebi odnosi poput lekara prema bolesnom pacijentu. Ovo nije „ja”, već ono što gradim na osnovi koja sam ja. Ukoliko se postavim na ovaj način, onda ciljam srednju liniju.

Glavno je da se naviknemo da negativna stanja percipiramo kao pripremu od Gore za pozitivne odnose, koje treba da zamislimo i tražimo od Stvoritelja da ih oživi. Dobro i zlo mogu da se uravnoteže jedino na srednjoj liniji. Ne znamo šta je to, ali obraćajući se Stvoritelju, sve grehe možemo da pokrijemo ljubavlju. Sve što se od nas zahteva je tačan odgovor na buđenje primljeno od Gore.

Ukoliko svako u desetki pokuša da se poništi pred centrom desetke, tada ćemo vrlo brzo otkriti Višu silu koja nas budi iz centra desetke.

Link - Independent Of Good And Evil