Objavljeno 11. septembra 2014.
Pitanje: Kako možemo da se iz korporalnog straha od udaraca premestimo u
duhovni strah?
Odgovor: Ovaj prelaz je moguć samo pomoću okruženja. Ukoliko mi je Stvoritelj važan, tada najvažnija stvar za mene nisu udarci koje primam, već to da mogu da dajem ka Njemu. Sve zavisi jedino od toga koliko mi je to važno.
Kada je dete bolesno, ne daj Bože, roditelji ne razmišljaju ni o sebi i tome kako se osećaju ni o lepom obroku, već trče s detetom od jednog do drugog lekara, budući da je za njih najvažnije zdravlje njihovog deteta. Sve se određuje važnošću cilja.
Zbog toga, mi moramo kroz okolinu da povećamo važnost Stvoritelja, važnost cilja. Ukoliko je cilj važan, mene ništa više ne brine. I, to je u tolikoj meri da neprestano sanjam i razmišljam jedino o tome kako da osladim Njega. To je poput bebe o kojoj stalno razmišljam i brinem: šta da učinim za nju i kako da se ona oseća bolje. Moja ljubav prema njoj me obavezuje.
Ukoliko me okolina impresionira svojom veličinom i važnošću Stvoritelja, ja ću početi da razmišljam o tome kako da dajem Njemu. Onda davanje Stvoritelju postaje moje primanje zato što uživam u tome da Njemu dajem, da dajem onome koga volim.
Ali, sada se postavlja pitanje zašto dajem: da li je to zarad svog
sopstvenog užitka ili je to u Njegovu korist? Ovo je mesto gde razjašnjenje
počinje. Možda mi je Stvoritelj iznenada toliko važan jer ja ispunjavam sebe i
postižem Viši svet kroz Njega? To znači da jednostavno koristim Njega.
Moram da znam da zapravo dajem Njemu i bez ikakve koristi za sebe. Ovde razumem da moram da se odvojim od ikakvog primanja za sebe, od ikakve koristi za sebe. Bolje je ukoliko ne znam da dajem Njemu, budući da već sama ta činjenica jeste veliko zadovoljstvo.
Ukoliko znam koliko sam Njemu dao i koliko se Njemu to sviđa, tada
mi je to već veliko zadovoljstvo. Stvoritelj zna o meni i mi dajemo jedan
drugome, povezani smo, i vidim da je ovaj napor vredan za mene. Ko god služi
nekome ko je velik, i sam postaje velik.
Moram da postignem stanje u kojem ni na koji način neću primiti nikakvu nagradu za to što dajem. Tada počinjem da tražim način da se odvojim od svake nagrade, kao da bacam sve svoje napore u svemir, svu svoju ljubav, i da zauzvrat ništa ne osećam. Jedino što tražim je snaga da to radim i neka razabiranja da dajem Stvoritelju, i da nije tako da se samo igram i vežbam sam.
Ovde osećam želju da Stvoritelja prepoznam u duhovnoj formi, koja
je odvojena od mene, a istovremeno mi dopušta da radim tačno ka Njemu. To je
sasvim specijalan sistem koji mi dopušta da se odvojim od želje za primanjem,
od svog ega, i u isto vreme da je upotrebim da bih davao ka Stvoritelju, i tako
primam tačna razabiranja o tome kako treba da radim.
Ovo je vrlo teško, ali taj sistem nam se otkriva; već je stvoren razbijanjem i korekcijama koje dolaze kasnije u Višim svetovima Acilut, Berija, Jecira i Asija.
No, glavno je to da se inkorporiramo u grupu koja će nas u ovo duhovno stanje dovesti u praksi. Nije važno to da li čitamo o tome ni koliko to razumemo ili ne razumemo. Počinjemo da Stvoritelja razumemo kao rezultat praktičnog rada, kao što se kaže: „Mi znamo Tebe po Tvojim delima”.
Link - Moving From Corporeal Fear To
Spiritual Fear
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.