DO KOJE MERE MOŽEMO DA PROMENIMO LJUDSKU PRIRODU?

 

Do koje mere možemo da promenimo ljudsku prirodu? 

U kom pravcu se razvija celokupna priroda? Da li postoji veza između prirodnih zakona i ljudskih odnosa? Koji je razvojni potencijal u onome što je rečeno „Navika postaje druga priroda” i kako je to povezano sa današnjom globalnom krizom? 

Tekuća naučna istraživanja pokazuju da od trenutka kada je univerzum stvoren Velikim praskom i sve do danas, on je u kontinuiranom procesu razvoja i transformacije, a predviđanja ukazuju da će se to nastaviti i u budućnosti. Naučnici tvrde da se univerzum širi, galaksije se udaljavaju ili sudaraju, planete se formiraju i nestaju. Takođe, svedoci smo promena na Zemlji kao što su vulkanske erupcije, zemljotresi, trendovi zagrevanja i hlađenja, pomeranja magnetnih polova i još mnogo toga. 

Posmatrajući formiranje materije, vidimo da su se prosti atomi poput vodonika i helijuma kombinovali i formirali složenije atome, koji su se zatim kombinovali u molekule. Ovi molekuli su se spajali i formirali još složenije molekule sa sve sofisticiranijim svojstvima i funkcijama. 

Život na Zemlji sledio je sličan put. Prva živa ćelija evoluirala je u složeniju, što je dovelo do višećelijskih organizama. Odatle su evoluirali napredniji, efikasniji i složeniji oblici života, kako biljni tako i životinjski svet kakav danas poznajemo.

Uticaj promena na Zemlji na nas

Efekti transformacija Zemlje na nas su očigledni. Ljudi, biljke i životinje su pogođeni geološkim i ekološkim promenama. Naša zavisnost od flore i faune je jasna, ali poslednjih godina otkrili smo da i čovečanstvo utiče na promene u našem svetu. 

ZAŠTO OSEĆATE KAO DA OVAJ SVET POČINJE DA SE RASPADA?

Zašto osećate kao da ovaj svet počinje da se raspada? 

Živimo u značajnom dobu, u kojem se svet menja pred našim očima sa kraja na kraj. Neki ljudi su više zabrinuti zbog situacije, drugi manje, ali situacija nije ni tragična ni toliko strašna. Zapravo, treba da budemo srećni zbog onoga što se otkriva u našem vremenu, jer stojimo na pragu novog života, života koji može da bude ispunjen nadom i iščekivanjem, uprkos svim negativnim pojavama koje vidimo pred našim očima. 

Da bismo ovo videli, moramo da razumemo šta se dešava u svetu uopšte i u svakom od nas lično, i zašto se to dešava. Da li su ovi događaji samo slučajni ishodi grešaka koje smo napravili u životu ili je to proces koji smo morali da prodjemo da bismo postigli bolji svet? 

Mnogi stručnjaci opisuju globalno stanje kao sveobuhvatnu krizu koja se proteže na ekonomske, društvene, obrazovne, kulturne, ekološke i druge aktivnosti. Međutim, kriza može da bude kapija novog života. 

Na kineskom, reč „kriza” sastoji se od dva karaktera, pri čemu jedan simbolizuje opasnost a drugi priliku. Na starogrčkom, reč „kriza” znači odluka, prekretnica. U biblijskom hebrejskom, reč „kriza” (𝘔𝘢š𝘣𝘦𝘳) odnosi se na stolicu za porođaj, to jeste mesto gde počinje novi život.

Lične i globalne krize kao tačka preokreta 

U našim ličnim životima povremeno doživljavamo krize, posebno tokom tranzicija. U početku, uvek postoje nekakve poteškoće. Nije lako napustiti poznatu situaciju i krenuti u nešto novo. Teško nam je da damo otkaz na poslu, preselimo se u novi dom i slično, jer smo se navikli na okolinu i više nema potrebe da ulažemo mnogo truda. Prirodno nas privlači ono što već postoji i što nam se čini sigurnim.

U SKLADU SA FORMULOM POTPUNE POVEZANOSTI

 

U skladu sa formulom potpune povezanosti

Mi moramo da radimo na tome da ljudi osete da je jedinstvo postalo naša druga priroda. Konačno, okupljamo se i težimo tome da stvorimo zajednički sistem povezanosti koji treba da nas oblikuje kao potpuno novo čovečanstvo. 

Iz ovog jedinstva treba da nastane nova, jasnija i stabilnija povezanost između ljudi, a unutar nje da društveni odnosi počnu da se formiraju na potpuno novom nivou.

Čak i nova preduzeća, obrazovni sistemi i medijski sistemi treba da proisteknu iz ove mreže. Sistem naše međusobne povezanosti, zasnovan na jedinstvu i potpunoj jednakosti, treba da počne da generiše sisteme novog čovečanstva, utemeljenog upravo na formuli potpune međusobne povezanosti i potpune jednakosti. Tada ćemo postati poput Više sile, jer niko neće vladati nad drugim. Na taj način, mi ćemo u potpunosti biti nalik Stvoritelju.

Istina je da čovečanstvo nikada nije imalo priliku da postigne jednakost. Mnogi su vekovima težili slobodi, jednakosti i bratstvu, razumevajući da je to ideal. 

Međutim, nismo mogli da rešimo ovaj problem jer nismo bili dovoljno razvijeni, a u nama je stalno ključao egoizam. Nekoliko idealista je razmišljalo o tome, dok su ostali pokušavali da iz toga izvuku sebičnu korist. 

Danas je ovaj problem postao globalan. Svaka osoba, svaka porodica to oseća. Otuda, mi sada imamo priliku da sve preispitamo i redefinišemo, jer danas možemo da privučemo Višu silu i da pomoću nje ispravimo sebe.

ŠTA JE PRAVA NEZAVISNOST?

 

Šta je prava nezavisnost?

Danas se reč „nezavisnost“ svuda odnosi na nezavisne zemlje, republike i medije. Čujemo je na svim stranama u sukobu, na desnoj i levoj strani, od pojedinaca i naroda. Nezavisnost je postala univerzalni ideal. Pa ipak, malo je onih koji razumeju da je pravo značenje nezavisnosti potpuno suprotno od onoga što svet razume.

Tako, koje je značenje prave nezavisnosti?

U uobičajenom govoru, nezavisnost označava čuvanje sopstvenih granica, potvrđivanje prava na život bez mešanja drugih i mogućnost izgradnje sopstvenog sveta.  Ali to je iluzija. U današnjoj stvarnosti, svi zavise jedni od drugih. Niko ne može da živi u izolaciji. Ukoliko bismo težili potpunoj nezavisnosti, mi bismo morali da pobegnemo u divljinu i da tamo preživljavamo sami. Ali čak i tada, mi bismo sebe samo osudili na život pun teškoća.

Ideja „niko mi ne diktira kako da živim“ se takođe urušava pod skrutinizovanjem. Kako da stvorimo ili održimo ovu nezavisnost bez saradnje sa drugima? To je nemoguće. U savremenom svetu, zemlja može da napreduje samo kada je povezana sa drugima u pozitivnim, obostrano korisnim vezama. U suprotnom, suočava se sa izolacijom, poniženjem i padom. 

Mi možemo da insistiramo na zahtevanju nezavisnosti, ali pravi zahtev mora da bude usmeren ka unutra, ka nama samima. Jedino ukoliko možemo da izgradimo pozitivne ljudske veze, mir i uzajamnu pomoć suprotne našoj egoističnoj prirodi, prava nezavisnost može da bude uspostavljena. 

Danas, svaka veza između zemalja, svaki savez, formira se ne iz istinske dobre volje već iz sopstvenog interesa. Svaka strana pokušava da prima u svoju korist na račun drugih.  Ne možemo da stvorimo ništa što je zaista korisno za sve dok ostajemo robovi našeg egoizma – naših sebičnih želja da uživamo na tuđi račun.