Rat je, kako ga mi razumemo, sukob između suprotstavljenih snaga, vođen željom za dominacijom, moći i kontrolom. Međutim, iz duhovne perspektive, rat poprima sasvim drugo značenje. U mudrosti kabale, mi posmatramo rat kao unutrašnju borbu između egoizma i altruizma – bitku između sebične prirode sa kojom smo rođeni i Više prirode ljubavi, davanja i povezanosti koju želimo da postignemo.
Ovo je unutrašnja borba na nivou naših misli, želja i odnosa jednih prema drugima i prema Stvoritelju, Višoj sili ljubavi, davanja i povezanosti, koja stvara i održava stvarnost. Čovečanstvo postoji u sistemu prirode koja nas neprestano razvija ka ispravljenom stanju u kojem živimo u harmoničnim, mirnim i srećnim odnosima jedni s drugima i sa prirodom. Stvoreni smo da evoluiramo iz stanja podele i mržnje u stanje jedinstva i ljubavi. Ukoliko to nije našom voljom, priroda vrši pritisak na nas, primoravajući nas da prepoznamo da smo u neispravljenom stanju. Vremenom, kroz patnju i krize, postepeno postajemo zasićeni našim egoističnim načinima i tražimo Više, povezanije postojanje.
U kabalističkim izvorima ova bitka je opisana kroz koncepte dobra i zla, Svetlosti i tame. Ove sile nisu spoljašnji neprijatelji već unutrašnji kvaliteti sa kojima se moramo suočiti unutar sebe. Tora, na primer, govori o ratovima naroda protiv naroda, ali ne treba da ih tumačimo doslovno. Umesto toga, oni predstavljaju ratove koje moramo da vodimo unutar svoje sopstvene prirode, ratove kojima naše egoistične namere transformišemo u altruistične.
Kada Tora govori o osvajanju nacija ili uništavanju neprijatelja, to se odnosi na duhovni rad u prevazilaženju unutrašnjih želja koje ometaju našu vezu sa Stvoriteljem. Ovi takozvani neprijatelji su egoistični kvaliteti usmereni ka ispunjenju za sopstvenu svrhu, koji se moraju pokoriti i preusmeriti ka davanju drugima i prirodi. Zemlja Izrael, u ovom kontekstu, nije fizička lokacija već duhovno stanje, nivo postojanja na kojem postižemo jedinstvo sa Višom silom davanja.
