Rat je, kako ga mi razumemo, sukob između suprotstavljenih snaga, vođen željom za dominacijom, moći i kontrolom. Međutim, iz duhovne perspektive, rat poprima sasvim drugo značenje. U mudrosti kabale, mi posmatramo rat kao unutrašnju borbu između egoizma i altruizma – bitku između sebične prirode sa kojom smo rođeni i Više prirode ljubavi, davanja i povezanosti koju želimo da postignemo.
Ovo je unutrašnja borba na nivou naših misli, želja i odnosa jednih prema drugima i prema Stvoritelju, Višoj sili ljubavi, davanja i povezanosti, koja stvara i održava stvarnost. Čovečanstvo postoji u sistemu prirode koja nas neprestano razvija ka ispravljenom stanju u kojem živimo u harmoničnim, mirnim i srećnim odnosima jedni s drugima i sa prirodom. Stvoreni smo da evoluiramo iz stanja podele i mržnje u stanje jedinstva i ljubavi. Ukoliko to nije našom voljom, priroda vrši pritisak na nas, primoravajući nas da prepoznamo da smo u neispravljenom stanju. Vremenom, kroz patnju i krize, postepeno postajemo zasićeni našim egoističnim načinima i tražimo Više, povezanije postojanje.
U kabalističkim izvorima ova bitka je opisana kroz koncepte dobra i zla, Svetlosti i tame. Ove sile nisu spoljašnji neprijatelji već unutrašnji kvaliteti sa kojima se moramo suočiti unutar sebe. Tora, na primer, govori o ratovima naroda protiv naroda, ali ne treba da ih tumačimo doslovno. Umesto toga, oni predstavljaju ratove koje moramo da vodimo unutar svoje sopstvene prirode, ratove kojima naše egoistične namere transformišemo u altruistične.
Kada Tora govori o osvajanju nacija ili uništavanju neprijatelja, to se odnosi na duhovni rad u prevazilaženju unutrašnjih želja koje ometaju našu vezu sa Stvoriteljem. Ovi takozvani neprijatelji su egoistični kvaliteti usmereni ka ispunjenju za sopstvenu svrhu, koji se moraju pokoriti i preusmeriti ka davanju drugima i prirodi. Zemlja Izrael, u ovom kontekstu, nije fizička lokacija već duhovno stanje, nivo postojanja na kojem postižemo jedinstvo sa Višom silom davanja.
Čovečanstvo je kroz istoriju učestvovalo u bezbroj fizičkih ratova, pravdajući ih ideološkim, verskim i nacionalnim interesima. Međutim, svi ovi spoljašnji sukobi su samo odraz naših unutrašnjih, nerešenih borbi. Grci, Rimljani i druge istorijske sile, koje su se sukobile sa Izraelom, simbolizuju različite stepene ljudskog razvoja, od kojih neki teže duhovnom napretku a drugi nastoje da ga potisnu.
Duhovna ispravka, to jeste transformacija egoizma – podeljenost, mržnja i sebične želje – u altruizam – kvalitet jedinstva, ljubavi i davanja drugima i prirodi – ne može da se postigne fizičkim ratom. To zahteva suštinsku promenu u svakoj osobi. Današnji svet i dalje pati zbog sukoba jer još nismo prepoznali prirodu naših bitaka. Nastojimo da dominiramo spolja, a ne da se ispravljamo iznutra. Zbog toga ratovi traju a mir ostaje neuhvatljiv.
Ukoliko se upustimo u duhovni napredak, mi razumemo da je borba protiv spoljnih neprijatelja uzaludna. Umesto toga, da bismo duhovno napredovali, fokusiramo se na ujedinjenje sa drugima, nadilazeći svoju egoističnu prirodu, i težimo stanju uzajamnog davanja. Kada se uskladimo sa zakonima prirode, zakonima ljubavi, davanja i povezanosti, nema potrebe za fizičkim sukobima. Sama sila prirode podržava one koji sebe primoravaju na trud da bi postigli stanje ljubavi i davanja u svojoj povezanosti i pristupu jednih prema drugima.
Međutim, kada se odupremo ovom procesu, patnja se povećava. Čovečanstvu je dat izbor: ili da napreduje kroz svesno angažovanje na realizovanju zajedničke odgovornosti jednih prema drugima, ili da bude primorano na promenu kroz patnju i uništenje. Što više odlažemo ovo realizovanje, spoljni pritisci postaju intenzivniji.
Mudrost kabale uči da su svi ratovi na kraju ratovi za jedinstvo. Konačna bitka nije između nacija, ideologija ili političkih sistema već unutar srca svake osobe. Naš ego, želja da uživamo na račun drugih, bori se protiv sile ljubavi i davanja, i ta borba se manifestuje kao rat u spoljašnjem svetu. Ako želimo da okončamo rat, prvo moramo da dobijemo unutrašnju bitku.
Kada čovečanstvo kolektivno pređe sa egoizma na altruizam, stavljajući vrednost pozitivne povezanosti između ljudi iznad lične koristi, tada će spoljni sukobi prestati. Kada primenimo učenje o tome kako da transformišemo svoju egoističnu prirodu u njenu altruističnu suprotnost i naučimo kako da se ujedinimo iznad podela, tada ćemo dostići stanje potpune ljubavi i davanja u našim odnosima jednih sa drugima i prirodom u celini. Ovako uzvišeno postignuće učiniće da ratovi budu nepotrebni, jer više neće služiti nikakvoj svrsi u našem razvoju.
Do tada, bilo bi mudro da se usredsredimo na našu unutrašnju
ispravku, prepoznajući da svaki sukob koji vidimo u svetu jeste poziv na rat
na još dubljem unutrašnjem nivou, da se izdignemo iznad naših egoističkih
nagona za podelom i da postignemo stanje ljubavi, davanja i pozitivne
povezanosti sa drugima i prirodom. Svi ratovi prošlosti, sadašnjosti i
budućnosti upućuju nas na ovaj krajnji cilj: otkrivanje Više sile ljubavi,
davanja i povezanosti kroz ujedinjenje čovečanstva.
link - 𝗪𝗵𝗮𝘁 𝗜𝘀 𝘁𝗵𝗲 𝗦𝗽𝗶𝗿𝗶𝘁𝘂𝗮𝗹 𝗣𝘂𝗿𝗽𝗼𝘀𝗲 𝗼𝗳 𝗪𝗮𝗿?
